U mojoj radionici ništa se ne baca. Barem ništa što ima makar i mali potencijal da postane nakit. To je neki gen koji sam pokupila od svog dragog tate. U njegovoj radionici samo on može da se snađe, ali kad god je potreban neki šraf, ekser ili parče daske, tamo će se naći.
Kada radim sa žicom uvek odsečem malo duže parče. Bez obzira na skice i ideju od koje sam počela, nikada ne znam kako ću završiti. Rezultat toga su ostaci žice koji uglavnom završe kao kopče za ogrlice. No, skoro mi je na pamet pala ideja da ih malo drugačije iskoristim.
Ogrlice od jednostavnih bakarnih elemenata planiram skoro već pola godine, ali uvek je bilo nešto preče za uraditi. Ovih dana, pošto sam završila Artscape kolekciju minđuša, rešila sam da napravim barem jednu, sebi za dušu.
Prvo sam ispravila i ošmirglala ostatke žice. Tako lepo sređeni i očišćeni bili su kao postrojena deca koja viču: "Pick me! Pick me!" I jesam. Umesto da budu bačeni u kantu, postali su krugovi, raznouglovi, mašnice, osmice, štapići... i naravno kopče. Malo su morali da istrpe čekićanja, a zatim su ponovo dovedeni u red šmirglanjem. Pa za lepotu se mora malo i trpeti.
Onda je usledio najbolji deo. Kombinovanje... i iznenađenje. Bilo ih je dovoljno, ne za jednu, nego za 3 ogrlice.
Jedna za one koje vole mnogo da čitaju (makar i na itallijanskom)...
Jedna za one koje vole da putuju...
I jedna za one koje jednostavno vole...
Uživajte, a ja odoh sad da počnem iznova da punim kutiju za ostatke žice.
No comments:
Post a Comment